Kako se pisalo o ženskim pantalonama 1927.godine

 

Tekst o ženskim pantalonama objavljen u časopisu “Žena i Svet” u Beogradu 15.8.1927.

Pol Poare, veliki pariski krojač ženskog odela bacio je proročanstvo da će kroz tridesetak godina sve žene nositi pantalone. U jednom članu, u kome je on to napisao, Poare ističe naročito da to neće biti neka osobita novina a najmanje revolucija, jer promena koja je za poslednje tri decenije već učinjena u kroju ženskog odela mnogo je veći korak put pantalona nego ono što je još ostalo da se u tome pravcu uradi. Da bi se žena sasvim obrela u pantalonama, ona se pre svega mora da oslobodi suknje, a svako zna da je to već više nego u polovinu i učinjeno. Jer sasvim majušne, jedva nagoveštene pantalonice, svilene i koketne već su počele da mile naniže ne bi li se susrele i sastavile sa donjim obodom suknje, koja opet sve više i više putuje uz gore. Duge nogavice već su stekle pravo građanstva za izvesne prilike. Taj razvitak će se nesumnjivo nastaviti, pa moj budući muž, svoju buduću taštu možda neće moći ni da razlikuje od tasta,- a ja sam već ženska koja će…hm… pomozite da vam kažem, skoro napuniti …. ovaj…. i tridesetu.

Msje Pare misli da to neće doći od danas do sutra, ali kad žene budu već uskočile u panalone niko ih iz njih neće moći da istera. One će u njima ostati iz onih istih razloga s kojih je i bubikopf (vrsta frizure,kratke kose- prim.autora) odoleo svima napadima: pantalone su i praktičniji i ugodniji haljetak od suknje.Još nešto. Muške pantalone postale su simbol snage i moći.Svako zna šta znači kad se za nekog gosodina supruga kaže da on nosi suknju a njegova slabija polovina-pantalone.

Niko nije u stanju proreći posledice ove revolucije u odelu osim da će ona biti ogromna, naročito s pogledom na ljubavne odnose, na udvaranje, na brak, kao i da će zadati ogromna posla policiji. Da li će žena ovim slomiti i bezrazložnu mušku ljubomoru, o tome je prerano praviti prognoze.

Sa čisto istorijske tačke gledišta, kad žena ponese pantalone-to će biti najrevolucionarniji korak koji je ikada učinila i značiće najveću moralnu i duševnu promenu uopšte u obostranim odnosima između polova.Ako se vratimo daleko u istoriju, videćemo da je suknja bila zajedničko dostojanje oba pola. Grci i Rimljani šetali su u lepršavaim togama i drugim dugačkim draperijama, pa ti to tako i ostalo verovatno do kraja vekova da divlje horde varvara u pantalonama, navalile sa severa, nisu slistili i zbrisali njihovu civilizaciju. Jedan od najtrajnijih znakova njihove pobede je to što su nametnuli Evropi čakšire na mesto nečeg što nije bilo ni rđav čaršav ni mantil za kupanje. Samo su dva konzerativna elementa odbila da nose novo odelo. Jedno je bila crkva, koja ostade u „mantijama“drugo neki učeni staleži za Zapadu, na primer sudije, profesori univeziteta, lordmerovi, advokati i drugi koji prilikom svečanog vršenja dužnosti preko pantalona navlače suknju tj. mantiju.I kad žena zbaci suknju kao što je slindirala kosu, to će samo značiti da ženskinje neće više da bude konzerativni element u ljudskome rodu, i ništa više.

Kad pređemo letimično kroz stoleća, videćemo da se lepi pol stalno upinjao da uskoči u pantalone, ali kao i svi prevremeni pokušaji revolucije, i ovi su bili ugušivani.Muškarci su grmeli, uostalom isto kao i protiv šišane glave, cigarete i kratkih sukanja. Međutim, samo je jedno činilo ove nedonesene ženske pantlone neoprostivim grehom: one su, više ili manje bile prosto odvratne.

U moderno doba, prve su se pojavila oko 1808.g. u tzv vreme Ampira.Tada su neke žene ponele haljetak koji je nazvan „ampir-haljina“.Oblik:upravo kao košulja-vreća i teško da je bila punija od obične današnje košulje. Široke šalvare padale su ispod nje. Bile su veoma „džakaste“ i mučno bi se moglo reći da su bile načinjene od suknje iako su bile labavo pokupljene oko članaka.Docnije već nisu bile tako obimne i više su ličile na prave pantalone. Ovakva haljina nosila se najviše u operu. Nije bila bogzna kako praktična, podsećala je strašno na spavaću sobu. Glas naroda je bio da su te haljine strašne, pa nije čudo što ih je nestalo za 3-4 godine.

Ponovo su se pojavila pantalone oko 1830.g kada su krinoline bile u punom procvatu. Budući da ih je vetar ( ili uzbuđenje) mogao izvnuti kao amrel, bilo je potrebno da se nago žensko telo ispod krinolinskog zvona nečim pokrije. I tada su prvi put, došle prave pantalone. Mahom od čipke, svile i svakog drugog materijala. Nekad s resama i rojtama pri dnu, pokatkad „ajnfok“.Iščezle su s krinolinom. Nisu bile ni zgodne, ni praktične ni lepe.

Idući korak učinila je čuvena misis blumer, čije ime i danas živi u „blumerima“. Samo nekoliko veoma hrabrih žena nosilo je taj haljetak koji je bio manje više odvratan. Pa ipak sama ideja, ispravna u osnovi, ostala je da živi.Počela se pojavljivati u odlučnijem obliku ispod ženskih kostima za kupanje, razvila se  u jahaći kostim i druge forme za izvan kuće.

Idući stvaran pokušaj biče su uvene harmeske šalvare ali ona znamenita „žip-kilot“ ko koje s digla tolika larma 1908. Godine.U stvari podeljena suknja iliti dva manje suknje omotane oko svake noge od kolena pa naniže. Bilo je tu raznim širina i raznih dužina. Pokadšto je suknja bila podeljena u vrhu nogu, nekad na kolenu, ponekad i niže. Tek namera je bila da se ženi pribavi što veća sloboda kretanja.

Žip-kilot iz 1908.godine

 

 

 

I ova moda otišla je svojim putem a 1914 pojavila se !šlic-suknja!.Šta je-naziv joj kazuje.Nekad je bila rasečena spreda, nekada po starni. Ispod nje su nošeni “nikebokeri”-kratke pantalone do kolena.tako da su živopisno mogle pokazivati noge. A tada je nastala era sve većeg pokraćivanja suknje. Sada pak suknja se više ne može dizati samo sa lakim rubljem ispod nje, a da se moral ne uzbuni i ne obrecne se sa “Bezobraznice, pokri se!” I za to su potrebne kratke pantalonice.

Danas se već prave “smokinzi” za dame bez svake suknje, s  punačkim pantalonicama do kolena s trakom i od pogodnog materijala. Uz njih žaketi i košuljice u istim linijama. Eto to je razvitak kroz istoriju.

Pogodne pantalone za izlet na čamac, reku, odlazak na more, planinu, tenis.

 

A da li ćemo kroz tridesetak godina, sve, zaista nositi pantalone pitanje je eliko. Ono, istina, s pokraćivanjem teško da će se moći ići dalje.Ostalo bi jedino poduživanje. To  znači natrag u jaram.
Ili nameravamo da se sasvim izjednačimo s muškarcima i ukinemo svaku romantiku.
Bog će ga sveti znati šta mislimo.Ja lično predlažem neka muškarci ponesu suknje. Ali šta ćemo s popovima ? Sem ako ih ne bacimo u šalvare.

“Posrbila” N-eta ( ime autora)